Priča o Dobrili i njenom srećnom povratku u Srbiju nas je podsetila na još jednog našeg beloglavog supa, “Sadama”, koga smo spašavali pre godinu dana iz Iraka. Sledi priča o tome šta se sve tada dešavalo –
… poslednjeg dana marta 2018. godine u Fondaciju za zaštitu ptica grabljivica stigao je poziv iz grada Aldiuania, u oblasti Al Qadisiyyah Governarate, u centralnom Iraku. Na arapskom jeziku, nepoznati ljudi pokušavali su nešto da kažu. Uz pomoć kolege – istraživača Nabila Ghalawnjija, uspeli smo da se sporazumemo. U prvi mah smo mislili da grešimo, ali na sveopšte iznenađenje saznali smo da je jedan naš obeleženi beloglavi sup, sa krilnim markerom “14” uhvaćen od strane Iračana. Oni su smatrali da ptica pripada osobi čiji je kontakt napisan na markeru i tražili (ni manje, ni više nego) „otkup“?! Ubrzo su poslali i fotografije ptice na kojima su se jasno videle naše oznake: metalni prsten ”700765”, plastični prsten “SA2” i krilni marker br. “14”, na kome se nalaze kontakt podaci Fondacije za zaštitu ptica grabljivica i dr Saše Marinkovića. A otuda i poziv.
Uprkos našim naporima da im objasnimo da ta ptica ne pripada Saši, a da podaci na markeru služe kao kontakt za razmenu informacija u naučnom praćenju ptica, kao i da ptica pripada Republici Srbiji, da nije “sokolarska”, već lešinar koji ne lovi i hrani se isključivo lešinama i da su obavezni da obaveste njihove nadležne organe… to se ipak nije desilo! Iračani su želeli da se cenjkaju i postignu što bolju cenu, tvrdeći da već imaju ponude kupaca.
Sadam kod “otmičara” u Iraku, mart 2018. godine
A ko je zapravo glavni junak ove priče?
Mladi beloglavi sup, sa krilnom oznakom „14“ izlegao se na proleće 2017. godine i markiran je 6. juna, tik ispod gnezda u Specijalnom rezervatu prirode “Uvac”, u akciji Tima za markiranje Fondacije za zaštitu ptica grabljivica, u saradnji sa alpinističko-speleološkim klubovima i rendžerima, a sa dozvolom nadležnog Ministarstva.
Markiranje Sadama, 6. juna 2017. godine na Uvcu
Karakteristika mladih supova je da nakon što napuste gnezda, jedan broj migrira na velike udaljenosti, često ka Bliskom istoku. Prema našim podacima taj broj se kreće od 45% do, u poslednje vreme, čak svih 100% izleglih ptica. Tako su naši supovi tokom lutanja beleženi u dvadesetak zemalja. Rekorder po udaljenosti, za šta imamo podatak je „Alibaba“ sa 3450 km. Odmah za njim je i junak naše priče, Sadam, koji je doleteo do centralnog Iraka prevalivši 2500 km, gde je imao nesreću da bude uhvaćen. Ne znamo kako je uhvaćen. Moguće je da je samo zbog iscrpljenosti i neiskustva dospeo u ruke „otmičara“. Uz njega na fotografiji je bio još jedan sup, bez ikakvih oznaka, koji je uhvaćen u isto vreme na istom lokalitetu, pa je vrlo verovatno da je i ta ptica naša. Supovi iz istih kolonija često lete zajedno. Fondacija markira oko 10% populacije izleglih supova na Uvcu svake godine, tako da je većina ptica nemarkirana.
Sadam i još jedan “nemarkirani” sup
Kako se radi o strogo zaštićenoj vrsti i našem prirodnom dobru o kojem se staraju državni organi Republike Srbije i jasnom protivpravnom hvatanju i držanju ugrožene vrste ptica, odmah smo kontaktirali naše Ministarstvo zaštite životne sredine, Ministarstvo inostranih poslova, našu ambasadu u Iraku i Zavod za zaštitu prirode Srbije. Iako su nade bile male, jer se radi o državi u poluratnom stanju, a otmičari su već rekli da imaju zainteresovane kupce, odlučili smo da ipak pokušamo sve da ga spasimo. Državni organi su, po zakonu, staraoci naših zaštićenih prirodnih dobara i dužni su da reaguju. I nisu nas izneverili! Naš privremeni otpravnik poslova u Iraku g. Dejan Perišić je kontaktirao Ministarstvo inostranih poslova Iraka i obavestio ih o svemu. Kontaktirana je i policija u mestu odakle su zvali otmičari.
Vreme je prolazilo, mi smo pomalo gubili nadu, ali nismo sedeli skrštenih ruku. I dalje smo tražili, pisali, svima za koga smo mislili da može da pomogne. Obavestili smo čak i američku i englesku ambasadu u Iraku, kao i više organizacija koje se bave zaštitom ptica.
Baš kao i što je prvi poziv bio iznenađujući, na sličan način smo došli do informacije da je naša ptica pronađena i da se nalazi kod Omara Al-Sheikhly, aktiviste za zaštitu ptica. Naime, Iračanin koji je uspeo da pronađe pticu i preuzme od „otmičara“ je kontaktirao mađarski i ruski centar za markiranje, koji su ga uputili na Izraelce. Oni, pak, odlično poznaju naše ptice, koje često lete do Izraela, pa su kontaktirali Fondaciju i ubrzo smo pričali sa ljubaznim Omarom. Poslao nam je i fotografije, na kojima se vidi da je Sadam sasvim dobro i sposoban za let.
Sadam u sigurnim rukama
25. maja, dva meseca nakon hvatanja, u prisustvu predstavnika Ministarstva zdravlja i zaštite životne sredine Iraka Sadam je protresao krila i uspešno odleteo, a mi smo dobili snimke tog događaja sa Nacionalne televizije Iraka.
Prema našim podacima oko 62% mladih supova koje lutaju se uspešno vrate u zavičajnu koloniju i tu se nagnezde. Nadali smo se da će i Sadam biti među njima, ali, nažalost, nije! Krajem jula 2018. godine dobili smo informaciju od kolega iz Rusije da su pronađeni ostaci ptice sa našim oznakama na Kakvazu. Fotografije su bile neumoljive, radilo se o našem Sadamu koji je stradao od elektrokucije na dalekovodu, oko 1500 km daleko od mesta puštanja. Nalazio se na migratornoj ruti ka Srbiji, koja vodi preko Kavkaza. Prema rečima ruskih kolega pored njega je bilo još supova sa sličnim oznakama, koje su nastavile srećno put (verovatno) ka Srbiji.
Mesto gde je stradao Sadam
i krilni marker, plastični i metalni prsten
Ovaj nesvakidašnji događaj je pokazao nekoliko stvari. Značaj markiranja supova i međunarodne saradnje na zaštiti ugroženih vrsta. Potrebu za daljim obeležavanjem supova, ali i na veće uključivanje savremenih tehnologija, kao što je satelitska telemetrija, što je odavno standard u Evropi. Priča o Uvcu i beloglavim supovima je prevazišla nacionalne okvire. Populacija supova je povećana 12 puta u odnosu na devedesete godine prošlog veka i to jeste veoma uspešna priča. Međutim, kapacitet jednog hranilišta na Uvcu je već na maksimumu i kompeticija je velika. Starije ptice potiskuju mlađe, koje sve češće lutaju u potrazi za novim prostorom, gde će se hraniti i gnezditi. Prosto nas upućuju na naredni korak koji je hitno potrebno uraditi.
Sadama smo iz ruku otmičara spasili zahvaljujući pravovremenoj reakciji državnih organa Srbije, Iraka, pa i sreći, ali mi treba da unapredimo mere aktivne zaštite sistematski ovde, širom Srbije, kako bismo stvorili uslove koji će omogućiti supovima da ostaju i manje lutaju. Nova hranilišta su neophodnost, a povoljnih mesta i hrane ima više nego dovoljno.
Uprkos tužnom kraju priče o Sadamu, zahvaljujemo se iračkim i našim državnim organima, Omaru Al-Sheikhly, g. Dejanu Perišiću i svima koji su pokazali da je moguće uspešno sarađivati na zaštiti ugroženih vrsta. Pomogli smo Sadamu da dobije novu šansu dok je bio u rukama “otmičara”. Nažalost, stradao je od elektrokucije što i jeste jedan od vodećih uzroka ugroženosti lešinara.
PS. Da spomenemo i beloglavog supa Kerema, koji se našao u nevolji u Istanbulu i srećno spašen. Više o tome – ovde… ».